„Тема је уметност господина Грбића, који ће нам је вечерас представити у форми једног портрета с поводом. Портрет с поводом у граду његових предака је нешто што је и важно и емотивно. Непосредни повод је тема о односу Махабхарате и косовске епике, што је потпуно чудесно, и за нас све ново, али ја више нећу дужити. Структура ове вечери се креће у тројству: аутор, поезија, проза – Махабхарата и косовска епика. Да уживамо вечерас у духу и у заједници, у чињеници да је овај догађај нешто најважније што се догодило од Медимуса до сада“ (у Призрену), казао је он.
Проф. др Игор Грбић је на почетку излагања најпре истакао да је по оцу Призренац.
„Мој отац је отишао из овог града 1953. Тад није имао ни 15 година, јер је бродоградилиште ’Уљаник‘ у Пули, које је међувремену такође уништено, давало стипендије, па је он након основне школе отишао тамо учити занат и основао породицу. Кад сам ја мами рекао пред долазак да су ми домаћини организирали књижевно вече у Призрену, жена је моментално бризнула у плач. Да кажем да је мени сад овдје особита част, задовољство и бла-бла што говоре политичари, немам намјеру се служити таквим језиком. Али, збиља могу само рећи да не можете замислити који је то мени осјећај бити овдје. И некако је то дуг оцу који се упокојио пре двије године, није успио задњи пут доћи у овај град, а хтио је. У његово име доћи, ношен тим валом или таласом, како хоћете, ријечи… Тако да ја некако наступам вечерас у његово име“, навео је он.
Махабхарата је један од два древна санскритска епа Индије – други је Рамајана. Представља другу по величини епску песму на свету и једно од највећих књижевних достигнућа човечанства. Спада међу најважније текстове хиндуизма, а кроз причу о сукобу две династије истражује теме дужности, морала и филозофије.
„Први који је примјетио не сличности, него, како је он рекао, да од свих европских епова косовска епика највише личи Махабхарати, био је свети Владика Николај у ’Индијским писмима‘. То је његово раније дјело, и невјероватно како је он, овако интуитивно и дубокоумно, како је већ имао дар, уочио да стварно нема таквих сличности као између њих. Махабхарата је еп, али кад вам ја кажем еп, а ми смо навикнути на еп какав већ знамо, одмах вас морам упозорити да је то једно чудовиште од епа. У самој Махабхарати пише: ’Оно чега нема овдје, нема нигде другдје. А ако нечега овдје нема, значи да нема тога ни иначе‘. Према томе, то је једна застрашујућа мамут-књига, која заправо, мени је као писцу, јако, јако узбудљива, инспиративна, јер је то онај идеал књижевости да прогута свет, да преведе цијели свет у ријеч“, рекао је Грбић.
Додао је да иако на први поглед удаљеност наших крајева и Индије чине да они изгледају неповезано, постоји пуно људи, текстова и књига које врло озбиљно узимају у обзир везе између Индије и Србије, или Индије и ширих јужнословенских крајева.
Више о његовом излагању о сличностима између Махабхарате и косовске епике читајте у наредним данима на порталу radiokim.net.
Књижевно вече проф. др Игора Грбића у Призрену организовали су Клуб уметности Призрен и Дом културе „Грачаница“.