Књиге и публикације
МЛАДИ ПИСЦИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Од срца до срца: млади писци Косова и Метохије
Косово и Метохија је одувек успевало да одолева страдању, тешким временима и свим дугогодишњим ограничењима кретања и мишљења. Упркос томе на Косову и Метохији су се изнедрили многи познати песници, сликари, вајари, али и други талентовани ствараоци. Стварајућа култура на Косову и Метохији има своје издвојене и потпуно занемарене сегменте. Млади писци су група углавном непозната културној јавности и актуелној књижевној сцени. Ова збирка представља не само књижевни рад, већ и одраз духа времена, снага које нас покрећу и интроспекцију која осветљава најдубље ћошкове наших душа. У овим страницама, сведочићете о разноликости израза, осећања и искустава које карактеришу младе ауторе данашњице. Њихове песме су мостови између традиције и модерности, између интимног и универзалног. Свака страница је позив на путовање, а сваки стих је искра која пали ватру маште.
Песници у овој збирци нису само говорници емоција, они су уметници речи који граде мостове од срца до срца, преносећи терет својих личних прича с намером да инспиришу, повежу и покрену. Њихове песме нису само слова на папиру, то су мелодије које одјекују и у великој тишини. Ту су љубавне, родољубиве и модерне песме и приче. Ова збирка није само књижевна, већ и друштвена творевина. Кроз њу, млади песници изливају своје родољубиво осећање, своје мисли, бунт, љубав и снове. Читајући ове радове, суочићете се са истинама и лажима, тугом и радошћу, али, изнад свега, с аутентичношћу и сукобом новог доба и старе традиције живота на Косову и Метохији. Гласови младих песника са Косова и Метохије позивају вас да отворите врата срца и ума и зароните у свет који одише свежином и енергијом. Ова збирка није само књига, то је позив на дијалог, позив на размишљање, позив на промену. Спремите се за путовање јер свака страница носи јединствени печат срца младости. Дакле, крените с нама на путовање кроз речи, доживите ритам живота који се огледа у овим радовима и дозволите да вас понесе талас стваралачке страсти младих песника који су огледало Косова и Метохије. Песници чије се песме налазе у збирци су: Бехара Максути (Гора), Милош Филић (Косовска Каменица), Стефан Филиповић (Преоце), Милица Илић ( Грачаница), Анабела Андрић (Племетина), Анастасија Костић (Грачаница) и Александра Михајловић (Звечан).
Захваљујемо се Министарству културе Републике Србије које је подржало овај пројекат у циљу проналаска, вредносања и евидентирања младих писаца Косова и Метохије, те помоћи да се кроз дружења и овог зборника на ове младе људе скрене пажња!
Љубица Вуцић
Анастасија Костић: „Дубина празнине“
Уметничко дело је одраз времена, писмо адресирано на будућност, делови нечије стварности и доказ да је некада била таква.
Уметник као његов аутор је сунђер који упија надражаје из околине, живе једино у садашњости и директна је слика и прилика дешавања из доба у којем он сам живи.
Нисам рођена у доба Ромеа и Јулије и мојој генерацији нико не брани да се воли, ми то једноставно не умемо.
Александар Б. Лаковић: „Историја српске поезије Косова и Метохије“
Узимајући у обзир стање на Косову и Метохији одмах после Другог светског рата, просто невероватним нам се чини феномен модерне поезије која је одједном примила у свој загрљај бројне песнике, углавном младе.
Тада, педесетих и шездесетих година, на Косову и Метохији осим радија није било новина, телефона по кућама и становима, није било издавачких кућа, факултета, телевизије. Није било ни довољно путева, ни аутобуских линија између градова на Косову и Метохији.
За превоз путника коришћени су прастари камиони који су преживели рат. Стога је чудно одакле су се све јављали млади песници. Не само из градова као што су Приштина, Косовска Митровица, Пећ и Призрен, него и са падина Шаре, из околине Подујева и удаљених села око Ђаковице.
И то у завидном броју. И са руковетима стихова који су одисали књижевним даром, стваралачком енергијом и амбицијом, као и својом модерношћу.
И све се, преко ноћи, променило. Са модерном поезијом на косовско-метохијском простору све је почело. И новине, и часопис „Стремљења” (априла 1960), и издавачка продукција (1965), и факултети… И све остало.
Можда је то само случајност…
Даринка Јеврић: “Архетип, љубав, трагика”
Теургијска димензија књижевноуметничког дела подразумева реализацију везе између Бога и човека, стваралаштво као хронотоп у којем човек комуницира са Творцем и у којем постаје активни субјект, будући саздан по лику и подобију Његовом. У раду се интертекстуалним проницањем разматрају кључна питања поезије: проблем творевине (текста) и проблем ствараоца (творца) у оквиру ентузијастичке поетике. У песмама Даринке Јеврић уочавамо однеговану веру и љубав према отаџбини као једну од основних претпоставки стваралаштва.
Гојко Ђого: “Надахнућа, феномени, загонетке”
Рад се базира на уочавању и проучавању свих оних елемената сатканих од првобитног надахнућа песника, оличеног у завичају и ватри, који смисаону уцеловљеност задобијају тек дубљим проматрањем хоризонта целокупног опуса. Принципи који су уткани у поетско ткиво представљени су аналитичком методом и Башларовом феноменологијом имагинације као кључним поступком за разматрање и указивање на све појединости повезане са природним елементима и завичајном семантиком и топономастиком као темељима поетског света аутора.
Циљ истраживања је сагледавање свих нијанси својстава остварених у неколицини особених песама, као и уочавање фреквентности ових мотива и симбола у песништву аутора. Приликом проучавања поетског универзума песника до посебног изражаја долазе фолклорно и предачко наслеђе, као и библијски мотиви битни за спознају целине.
Иван Негришорац: “Песничке и културолошке доминанте”
Рад се бави анализом књиге „Изложба облака“ (2017), која представља избор из досадашње поезије Ивана Негришорца и која се може сагледати као синегдоха за његов песнички опус. Уз питање целине и помирљивости двеју песничких фаза, тумачење наслова, личности песника и научника, анализирани су мотив светлости и семантички сродни мотиви, као што су шибице, хладно оружје, воће, инсекти и Аријаднине нити. Негришорчева поезија је посве метафизичке природе, а њена путања могла би се сагледати као дучићевско „боготражење“ и пут у прозорљивост.
Злата Коцић: “Славуји, љиљани, лестве”
Зборник радова „Злата Коцић: Славуји, љиљани, лестве“ настао је као део награде „Златни крст кнеза Лазара“, која је песникињи уручена пред најлепшом српском црквом, Грачаницом, 27. јуна 2017. године, на манифестацији „Видовданско песничко бденије“ коју организује Дом културе „Грачаница“.
Зборник је подељен у две целине. Прва садржи радове наших, углавном младих проучавалаца књижевности, који су писани за ову прилику. Аутори радова — Јелена Марићевић Балаћ, Душан Захаријевић, Марија Шљукић, Николина Тутуш и Сања Перић — бавили су се поезијом Злате Коцић на нов и оригиналан начин, откривајући нам шта је то што поезију ове песникиње чини великом и значајном за српску књижевност.
Друга целина, поред беседе песникиње Злате Коцић изговорене приликом примања награде „Златни крст кнеза Лазара“, садржи и неколико старијих, али до сада необјављених текстова о поезији ове песникиње, из пера Зорана Глушчевића, Павла Зорића и Ђорђа Деспића, писаних и изговараних на промоцијама књига Злате Коцић.
Петар Сарић: “Светлост, стварање, страх”
Петар Сарић (1937) је најбољи српски прозни писац са Косова и Метохије и један од најзначајнијих савремених српских писаца двадесетог века. У српску књижевност ушао је као песник; прву књигу песама „Беле клетве“ објавио је 1970. године, а први роман „Велики Ахавски трг“ 1972. године. Затим су уследили романи: „Сутра стиже Господар“ (1982), „Петруша и Милуша“ (1990), „Сара“ (2008), за које је Сарић овенчан бројним књижевним наградама, међу којима и наградом „Меша Селимовић“. Збирка изабраних песама „Паклено поље“ (1990) представила је песништво Петра Сарића као битан сегмент његовог стваралаштва.
У својим књижевним делима Петар Сарић је исписао усуд људи у конфронтацији са средином и са самима собом — у страху за светлост и страху од светлости, у борби између власти и подаништва. Литерарни свет Сарићевих дела је свет његовог родног краја Бањана, те су његови ликови архетипски одређени између зле коби порекла и немогућности искорака унапред. У центру пажње су углавном женски ликови којима је борба са патријархалном средином знатно отежана. У том смислу предњаче његови романи „Страх од светлости“ (2005) и „Сара“ (2008).
Ни, за сада једина, Сарићева приповетка „Сахрана у Сушићу“ није у уметничком погледу заостала за његовим романима. Сложена форма и бриљантан стил приповедања о страдању Срба са Косова и Метохије потврђују Сарићево место у савременој српској књижевности. Један од најважнијих садржалаца прозе Петра Сарића — страх — пронашао је, чини се, у овој приповеци најсмислотворнији ефекат: „Кад би онај што задаје страх знао о страху макар део онога што ми знамо, бежао би од нас горе но што ми, обикли на страх, бежимо од њега“ (167). То је исконски страх, страх од зла, страх од других, страх од себе. На крају крајева, стваралачки страх — страх који се завршава уласком у светлост.
Зборник радова „Сарић: Светлост, стварање, страх“ настао је као део награде „Златни крст кнеза Лазара“ која је Петру Сарићу уручена пред нашом најлепшом црквом у Грачаници 27. јуна 2016. године, у оквиру манифестације „Видовданско песничко бденије“ које организује Дом културе „Грачаница“.
Душан Ковачевић: “Идеологија, човек, драма”
Рад прати основну мисао Душана Ковачевића о сукобу идеје и идеологије, глобалном дејству великог механизма друштва на човекову судбину и његовим драматичним и апсурдним последицама на људски живот. У историји и теорији драме мало су се мењале задате форме овог жанра, али и основни проблеми људске егзистенције. Услед те дијахронијске актуелности, Ковачевић има своје протопоетичке изворе у Нушићу и Стерији, колико и у Бекету и Јонеску. Трагедија као драмска врста се укида, будући да целокупна стварност постаје трагична, чак трагикомична, посебно крајем ХХ века, те овај писац проблематизује и сам појам жанра, чак и у насловима драма. Ковачевић прати однос (боље рећи конфликт) између канонске слепе идеологије и психолошког менталитета појединца који узрокује антрополошку драму по стојања. Ова тема намеће интерпретативни низ драмских маркантних карактеризација ликова и ситуација које су у функцији критичко субверзивне и геополитичке самосвести писца. Иманентно дејство страха од идеологије и поданичко губљење идентитета ликова такође су конститутивни део структуре и поетике Ковачевићевих драма.